Oznake

,

Bilo je to u najvećoj zemlji na brdovitom Balkanu, rođena je i stasavala armija debila u jednom danu. Nisu svi iste godine rođeni, niti su im isto tekli školski dani, ali su istina, skoro svi pohlepom i mržnjom obmanjivani.

Čitam, Šiptari pukli. Kako bre pukli, pa ako njima nisu ubrizgavani sterodi, pa ako oni nisu špricani antibioticima da što pre porastu, ako oni nisu iskljucali najbolju travu, ako oni nisu srali i gazili po svetinjama, ako njima dogorelo, pa šta bre mi, siročići da kažemo? Pukli, kažu oni sami. 50% radno sposobnog stanovništa nezaposleno. Pa dobro, nije baš da se sekiram, dilnu tu i tamo nešto. Snalažljivi.

E, ali čitam da su se braća Hrvati naložili žešće da će im biti sjajno u EU, ono kao euforija jebote, ceo vek čekaju da se oslobode Beograda, da se trgnu više, da zaplešu svoj ples uz laganu glazbu i njišu se uz ostale Europejce, da osete ukus slobode, kako je to privrediti, kako je to bogato i lepo živeti. I šta sad? Prsli načisto. Nikad gore, kažu, braća Hrvati. Ko će sve te standarde EU da ispuni, ko će sve te tajkune da izdržava, ko će mladim ljudima da ponudi posao vredan ljudskog dostojanstva.

A braća Crnogorci, oni su ga tek ufitiljili. Ono, nije da likujem, ali za slamku se hvataju. Žive od svog ponosa i nešto turizma. Ono što je kapljalo do sada, ono što su proprali tudje pare-ništa to, trt mrt ekološke fore i države, silna ekskluziva na primorju koje se redovni djubri govnima. Bukvalno. Onda su svom silinom napušili Vladimira i pa-pa. Pa ne ide to tako. Kratkoročno braćo Crnogorci. Vrlo mudro, nema šta.

Bosanci, oni su posebna priča. Meni lično simpatični, prostodušni. Izmedju dve vatre, ništa dobro dobili nisu. I oni ga tavore, ne dižu glavu nikako. Porušeno nikako da izgrade. A kleli se u Dejton. Jebi ga. Šta da vam kažem?

Ovi moji, Srbi, ništa bolje nisu prošli. Da ne grešim dušu, najžešće su zagovarali da Jugoslavija opstane. Dugo je i opstala nakon gradjanskog rata. Uzalud jugo-nostalgičarima, svima je Beograd bio trn u oku. I želeli su pošto poto da osete dašak slobode, da budu nezavisni. Mislili su da će time poboljšati svoj standard, da će sejanje mržnje, nacionalizma, metaka i sečiva nekome nešto dobro doneti. Da Jugoslavija bez Tita ne može i neće opstati. Da je pravi čas da se dela.
I nama Srbima odavno dozlogrdio Beograd (ne i Beogradjani, ako je išta od njih ostalo) i svo to isisavanje i prekrajanje na tu stranu. Nema više odakle a oni jedu, dobro jedu. U Skupštini Republike Srbije doduše klopaju za siću. Zato narod gladan. Žedan. Dozlogrdilo. Nema zajebancije više.

A Makedonci? A Slovenci? Nekako nikada nisu tu ni pripadali. Ako ćemo iskreno.

I? Koj moj ste vi svi dobili?
I Šiptari, i Crnogorci, i Hrvati, i Srbi, i Makedonci, i Bosanci i Slovenci?
Koj moj?

MMF, Svetsku banku, kataklizmu socijalizma- ekspresno napumpanu u neolibelarizam, robovlasnička društva gde vas Nemci, Holandjani i Co. jebu za sitne pare a vi im se još i smeškate.
Ok, razumem ja sex i kako on funkcioniše, ali ako se jebeš, jebi se profi, za krupno, za unuke i praunuke, gledaj daleko, grabi, budi mudra i pametna kurva. Ovi Nemci su i dušu prodali, ali pametno.

Od Vardara do Triglava postali ste jeftine dronfulje, u nekada svetski renomiranim fabrikama vršite genocidne abortuse ekonomije i privrede, nekada sjajne obrazovne strukture i moderne bolnice krpite kao lutke, nekada ogromne penzione fondove sada pumpate sve novijim i novijim milionima omči oko vrata sopstvenog naroda, od radnih akcija su vam ostale propale železničke pruge i raspali krpljeni kreditima putevi. Od onako divne zemlje, od onolike različitosti, od onolikog BDP-a došli ste u situaciju da žickate za sledeće penzije i plate.

Kako vam se sada čini bajke za laku noć? A druže Tito mi ti se kunemo?

Čitajući, naišla sam na zanimljiv članak ==> Kako bi danas izgledala SFRJ

Iz ove perspektive, najlogičniji mi se čini da smo mi bili daleko „lakši“ za obradu nego Nemci. Kad im dosadilo karanje, srušili su Zid i prešli na ove lake ribe. Mislim da su se i oni zaprepastili koliko je to lagano sve bilo. Par kretena da potpale vatru mržnje, par debila da udju u privredne strukture, par glasnogovornika u sindikate i eto kako se od jedne moćne zemlje, sa sjajnom perspektivom napravi raspala kurva sa Ž. stanice, koju i pečalbari zaobilaze. I nije to kraj.

Primetila sam da u razgovorima sa ljudima iz ex YU (mislim na moju generaciju) jedino u Srbiji ne vlada mišljenje da sva ta goveda politička, prodane duše, ratne huškače i koljače treba još i proglasiti narodnim herojima i oslobodiocima. Ma kaki, to je sramota kod nas reći.

Bilo je to u najvećoj zemlji na brdovitom Balkanu, rođena je i stasavala generacija u jednom danu. Nisu svi iste godine rođeni, niti su im isto tekli školski dani, ali su istina, skoro svi pobegli, po svetu razbacani.

Advertisements