Oznake

, , , ,

Dajte čovjeku ribu i nahranit ćete ga za jedan dan; naučite ga kako da je lovi i prehranit ćete ga za cijeli život.
Read more at http://mudremisli.net/znanjecitatiizreke/#hkc2LwAmjYpSJPAW.99
Dajte čovjeku ribu i nahranit ćete ga za jedan dan; naučite ga kako da je lovi i prehranit ćete ga za cijeli život.
Read more at http://mudremisli.net/znanjecitatiizreke/#hkc2LwAmjYpSJPAW.99

Danas se jako mnogo kalkuliše i manipuliše zdravljem. Dovedeni smo do stadijuma da se ni lekarima, ni naučnicima, ni farmaceutima, ni vladama ne može bez rezerve verovati. Lakše se živelo i lakše umiralo jer je znanje manje dostupno bilo. Što smo više saznavali, više smo i sumnjali. A ono što smo saznavali je tragedija modernog društva. Društva koje je satrla industrijska revolucija, pre svega revolucija u prehrambenoj i farmaceutskoj industriji.

Danas kao produkt te i takve revolucije imamo milione bolesnih i neutešnih. Nikada ih više nije bilo naspram napretka koga smo kao društvo dostigli sa svim čudamudima tehnologije i napretka medicine ostvarili.

Mi, generacija modernog društva smo iznevereni. Odrastali smo uz duvanski dim, kljukani paštetama, viršlama, salamama, margarinom, džemovima, testima i kolačima od belog brašna, koka kolama i schwepsom, čokoladama i kiki bombonama, uljem. Treninge i boravke u prirodi su nam zamenili ekranima, tastaturama, miševima i dzoisticima. Istinske vrednosti negom o povrsnom da ne kopamo dublje.

Iako sam bila fizički aktivna, moje navike u ishrani, oslabljenost organizma posle dugogodisnje borbe sa nepoznatim virusom i neke lične tragedije su me dovele u stanje dijabetesa tipa 2 sa 15 godina. Kasnije će mi dijagnoza biti promenjena u tip mody dijabetesa (kombinacija oba), što u prevodu znači starački dijabetes u pubertetu.

Sada iz ove perspektive tvrdim da sam bila insulinski rezistentna mnogo pre i da sam mogla da sprečim razvoj dijabetesa, da sam znala ono što danas znam.

Ništa ja to tada nisam ni shvatala. Nalepili su mi etiketu „dijabetičar. Dobro, važi. Dali mi neke tablete, rekli da moram da se trošim, da pazim šta jedem ali na šta konkretno da pazim i šta da jedem niko. Dali su mi neku dijetu koja je bila smešna sama po sebi, jer je značilo da ja moram da jedem jedno te isto, svaki dan, mnogo dana i to neke splačine. Idiotizam. Edukaciija nula.

U mojoj porodici, po ženskoj liniji postoji anamneza, što znači istorija bolesti za dijabetes. Moja majka je na osnovu mojih pretpostavki i informacija, obzirom na moju težinu i prenošenje trudnoće, već imala dijabetes ali joj je otkriven tek kad je pala u komu, kada sam ja imala 4,5 god. Toga se sećam jer sam u vreme kad je ona pala ispred sale ja operisala krajnike.

Zahvaljujući  „iskustvu“ u mojoj porodici sa dijabetesom podnela sam tu etiketu manje tragično i manje ozbiljno nego drugi.  Nisam shvatala gde će me to odvesti, a količina tvrdoglavosti i odbijanja da prihvatim realnost je mogla ‘ladno da udje u Ginisa.

Imala sam prilično nejebavajuć stav o svemu tome. Tvrdila sam da ja mogu sve da jedem, da je dovoljno da popijem lekiće i da povedem računa da budem aktivna i to je to. Tako su me „naučili“.

I trajalo je to tako (odem kod lakara jednom u tri meseca da izvadim krv, popričamo malo, da mi recepte i ajd ćao- do sledećeg kvartala) do neke 2001.

Kako sam imala pravo na samo trideset trakica i jedan dinosaurus od aparata o državnom trošku koji je više trokirao i trošio mi tračice bezveze nego što je radio, ćale se isprsio i kupio mi preko nekog kolege neko čudo iz Nemačke ali sa samo 50 tračica. Kod nas ih naravno nije bilo, nikad čuli, pa sam morala da štedim.

Te noći, posle žurke sam se osećala jako loše. Dečko me je dovezao kući, keva je još bila budna i kao loše izgledam. Ma nije mi ništa, sta ti je! Ma ne, uporna ona da izmerim sećer. Izmerim ja, kad ono čudo malo vrišti. Pogledam ja, u šoku, krijem da ne vidi i vičem da ponovim, sigurno nešto nije u redu. Izmerim ponovo, vrišti ono opet, keva se otima sa mnom i utapa se u boju zidova.

Prevedeno, primljena sam u bolnicu sa šećerom od 27, hiperglikemijsko komatozno stanje i insulin mi je odmah uveden. Od tada sam na insulinu.

Ostala sam u bolnici nedelju dana. Kakva je bolnička hrana nije ni čudo da su me doveli u red. Otpustili su me sa receptom za glargin, Lantus, pokazali mi kako treba da se bockam i gde, poslali me kod nutricioniste da mi odredi dijetu i kontrola za tri meseca. Toliko. Imala sam lep odnos sa lekarima i sestrama, zaista. Uvek su se trudili oko mene, u uslovima u kojima se sve to dešavalo- ništa im ne zameram. Savetovališta za dijabetičare su ukinuta, mnoge stvari su ukinute ali su se trudili da mi daju sve što su mogli u tom trenutku.

Onda sam ja posle rečenice mog lekara da sam ja sebi najbolji lekar shvatila šta se dešava i počela. Prvo da čitam magazine, pa sam prešla na knjige i konačno otkrila čari interneta i mnoštvo informacija koje su čekale. Sve što sam procitala sam u početku prihvatala zdravo za gotovo ali sam kasnije ustanovila da se to tako ne može posmatrati i da i pored dopštih smernica svako mora da pronadje svoj put i svoj način života sa dijabetesom. Jedina knjiga o dijabetesu koju bih preporučila je „Proterajte sećer“ grupe američkih autora. Na internetu sam pronalazile razne ideje o zdravoj hrani, isprobavala razne tipove ishrane i dijete ali sam konačno pronašla svoj modus vivendi sa nečim što je najpribližnije LCHF ishrani.

Što se terapije tiče, poslednjih godina vodim rat sa lekarima. Ja stvarno ne znam kakvi su drugi pacijenti ali ja sam tvrd orah. I vide od odmah da neće uspeti da me upišu kao recku, naplate basnoslovne sume za moj šatro pregled od osiguranja, napišu mi recept i kažu mi da dodjem za tri meseca. Nisam taj tip pacijenta. Ja sam noćna mora za njih. Ne vole da me vide, a vala ni ja njih. Nikad neću prežaliti što nisam studirala medicinu.

Do 2008 sam uglavnom sama brinula za svoje zdravlje. Sa Lantusom mi je bilo odlično, probali su da me na vezu uguraju u red za pumpu- ja sam to odbila jer ima dece kojima je to bilo potrebnije nego meni. Išla sam bar jednom godišnje u dnevne bolnice gde te pregledaju od glave do pete, urade antitela i utvrde prirodne rezerve. Konačno sam lepše živela, zdravo se hranila, dosta vežbala i ono najvažnije odlučila da moj stav prema svemu pa i mojoj bolesti bude pozitiva. Shvatila sam bez toga nijedan insulin, pa taman zlatan da je, ne može da mi pomogne.

Zato često kažem da je biti zdrav stanje uma koliko i tela. Da bi se iko nazvao stručnjakom i za jedno i za drugo mora da to i doživi. Ne dozvoljavam da mi iko maše diplomom i sujetom ispred nosa i tvrdi kako moram, ali pazite moram da unosim minimum 150g UH dnevno. Kao zašto ja unosim tako malo UH? Pita me to čovek koji je specijalizirao metaboličke poremećaje koji nastaju zbog toga što organizam nije u stanju da razloži UH i zbog toga drnda pankreas do besvesti sve dok on ne počne da odbija poslušnost i na kraju insulin mora da se unosi veštački. Ej, on to mene pita!! Pa kako da se ne nerviram, ajde!?

Na moje pitanje zašto, on mi odgovara da je to preporuka WTO. A jel? Uh, pardoniram. Znači ja unesem 150g UH, vi mi sibnete 4 insulina dnevno- vuk sit, ovce na broju. More mars! Neka si ti Nemac, Srbin, baš me briga- ovde se radi o mom telu i mom zdravlju.

Eto zato me ne vole. Zato su suprotno uvreženom mišljenju, pacijenti ti koji bolje poznaju i svoje telo i svoju bolest bolje nego lekari i jedini koji mogu sebi istinski da pomognu. Pogoto kad žive sa njom 18 godina kao ja.

Kako pokušavaju godinama već da me ufuraju na tu priču kako je meni potrebna intenzivirana terapija ja odbacujem lekare. Neću. Probala sam jednom, godinu dana sam bila na tom legalnom heroinu i neću više. Neću i tačka.

Popustila sam tada zato što Lantus više nije radio posao, bila sam u 6. mesecu trudnoće i pristala sam na to da bih održavala sećer u normali zbog normalnog rasta i razvoja mog deteta. Zato sam se ugojila od tada do porodjaja, dakle za tri meseca, uz toliku količinu insulina 20 kg. Usled tolikog nabačaja bivalo je sve gore. Kad sam se porodila, sećer mi je divljao od hormona a g-dja specijalizantkinja sa nadobudnim stavom je tvrdila kako ja nemam Mody nego tip 1. Sigurno, kaže ona, lekari u Srbiju to nisu dobro odredili. Da li da pominjem koliko me je to izbacilo iz takta? Jeste da su ovi naši bez uslova koje imaju nemački lekari ali su bar dijagnostičari, zašta im kapu skidam. I prisniji su sa pacijentima pride. Bar te saslušaju, osetiš da se potrude. Ja joj kažem da dokaže. Jurila sam je po bolnici da mi kaže rezultate da bi na kraju dobila istu tu dijagnozu. Toliko.

Lekara, do 6. meseca trudnoće-endokrinologa nisam imala. Zašto? Zato što na svaki pokušaj da dobijem termin kod nekoga od njih, oni mi kažu da ne primaju nove pacijente ili da dodjem za tri meseca. Nekako sam došla do jednog, na prvi pogled dobroćudan, ali vidim ja opet ista priča. Drži se šema i tablica, knjiga i studija ko zna koje farma mafije kao pijan plota. Ni da pokuša da pronikne u tu priču, nego da me „odradi“ na brzaka, ispiše recepte i kontrola za tri meseca. A-ha. Vrhunac smo on i ja doživeli kada mi je na moju molbu da me vrati na Lantus odbio sa vrlo uvredljivim komentarom i krajnje ponižavajucim tonom. Posle porodjaja sam padala u česte hipoglikemije, nisam više mogla da merim sve na gram, da planiram užine jer sam imala malu, vrišteću bebu i muža koji radi do 21h uveče a bez ikakve pomoći, prijatelja, komšije i sl. Pokazala sam mu moje prste koji su bili izbodeni i bolni na dodir od tolikog merenja, moj stomak sav u modricama i kvrgama od prevelikog broja uboda a on me gleda sa onim usitnjenim očima, naocarama na pola nosa i sa stavom čiriličnog slova F i znate šta mi kaže: Paaaa, niste vi jedina majka na ovom svetu koja ima dijabetes.

Posle pretrpljenog šoka, tražila sam od njega da mi potpiše da odbija da me vrati na staru terapiju i da obrazloži stručno zbog čega, sa naglaskom na stručno, što je on odbio i počeo da mi se uvlači, ali ja sam ostala kategorična i čim sam dobila recept za Lantus, zavedenu promenu terapije (jer da nije tog papirića možda bi i šamar popio) otišla sam bez reči. Nikada više nisam ušla u tu praksu.

I do skoro, dakle tri godine sam bila bez lekara. Ne znam da li neko ko ovo čita to može da zamisli ali je tako. Koliko neko mora da bude lud i hrabar da sa takvom bolešću živi i sa takvim rizicima a bez specijaliste.

Za to vreme sam bila redovni posetilac lekara opšte prakse i odbijala da udjem u program za monitoring diijabetičara. Još da me prate ej! Ako ne budem dobra i poslušna da mi udaraju packe. Odem po recepte, odradim krvnu sliku i aj ćao. HbA1C mi je bio idealan, ispod 7, što je meni govorilo da je sve u redu i da treba da uživam u majčinstvu, trčim za svojim detetom u parku, smejem se, volim i budem voljena. Stil mog života i kvalitet se poboljšao.

U novebru 2013 sam odradila poslednje analize, krajem novembra i na nagovor moje dr opšte prakse, naša žena- divna žena, zakažem termin kod nekog super, super endokrinologa koga svi njeni pacijenti hvale. Ok, ajde, da odem.

Termin sam dobila za dva meseca. Čisto, da znate o čemu se radi i koliko je to nenormalno. Ovoliki grad a njih na kašičicu ne možeš da sabereš. Bajna zemlja ova Nemačka. Sve ima, ali sa lekarima su tanki. Zato bankara i menadJera kolko ‘oćeš.

Odem ja i čovek me oduševi na prvu. Prodao mi je žvaku, svaka mu čast. Odavno me neko nije tako prevario. Lepuškast onako, prosed, autoritativan. San svake pacijentkinje 😉

Ispriča on tu meni bajke, kako su me pogrešno lečili, kako je Latus kancerogen, kako će on to odmah da promeni a ja valjda isključila sve antene jbm li ga šta mi bi da mu poverujem- video me na 5 minuta i misli da zna sve o meni pa još da mi promeni terapiju. Glupo žensko u PMS-u 🙂

Šalu na stranu, ubedi on mene, koja sam specijalizirala marketing da je to što on predlaže najbolje i jedino rešenje. Skida me sa Lantusa, daje mi metformin ujutru i uveče i bazalni insulin da mi pokriva noć.

Katastrofa. Never change a running system!

Nakon par dana sa šećerom koji se ne spušta ispod 12 a često ide u 20-i kusur i pored mog odbijanja da jedem jer vidim šta se dešava, odlazim ponovo, prima me savetnica i menja mi tu terapiju, prepisuje mi tablete i to dve ujutru i jednu uveče uz bazalni noću. Ja neću i neću, uporno tvrdim da to ne želim, izlažem argumente a g-dja savetnica gleda u monitor i ponavlja kao papagaj. Uopšte me ne sluša, ne gleda u one rezultate i moje beleške šta sam i kad jela. Onda sam snepnula, naravno. Pa posle mog izlaganja ona odlazi kod lekara na konsalting, vraća se i dolazi do Solomonskog rešenja kako ja imam dijabetes tip 1 a ne Mody. Bez ikakvog uvida u moje stanje, bez antitela, bez C-peptida (prirodne rezerve koje imam sigurno) lupa mi etiketu i kaže mi da dodjem kod lekara za nedelju dana.

Vidno uznemirena i looda od tako visokog šećera odlazim kući i narednih nedelju dana prolazim kroz kontinuirano mučenje. Pokušavam da dodjem k sebi, da olabim malo, da sačekam, da im dam šansu jer sam po prvi put dovedena u situaciju da se stvarno uplašim. Userem bolje reći.

Došao je i taj dan, ja sa rezultatima poslednjeg hemoglobina, otpusnih listi iz bolnica, vrednostima šećera te nedelje ulazim u ordinaciju sa namerom da mu ne dozvolim. Na svako moje pitanje imao je kontra pitanje. Na svaku moju konstataciju kontra konstataciju. Nije da mu ne dajem za pravo, mnoge stvari koje je izgovorio stoje, ali ja nisam kandidat za 4 insulina. Ne želim da mi neko na osnovu nedeljnog profila nalupa dijagnozu. Nije mu dobar Levemir, nije mu dobar Lantus- samo inenzivirana terapija mu je dobra. Ma daj….Na kraju sam digla ruke i rekla mu OK, ja cu da se bodem 4x dnevno sa tri kratkodelujuća i jednim dugodelujućim pa se vidimo za dve nedelje.

Ima još malo do isteka tog vremena, a meni ne da nije bolje nego ni približno onome što on tvrdi. Nijedan organizam pa ni moj, bolesni ne može da podnese da bude laboratorijski miš, da mu se u mesec dana 4x promeni terapija. To je šok, sam po sebi.

Zatražiću da mi urade antitela, glik. hemoglobin i C-peptid pa kad stignu rezultati idem sa tim kod njega. Verovatno ću ga poslednji put videti i iscrpeti svaku mogućnost (jer to je to, nema više) da imam lekara koji mi je partner, sa kojim ću da razgovaram, koji će me saslušati, koji će uvažiti i moje iskustvo i moje znanje iz te oblasti, koji će mi pomoći da dođemo do najboljeg rešenja.

Kako sam ja optimista, ne dam da me slome. Smejem se i dalje. Kad me neko pita kako živim sa dijabetesom ja kažem lepo, drugarski. Kad me pitaju kako u tome uspevam ja im kažem uz mnogo znanja, puno hedonizma (dobrog sex-a, zdravih emocija, dobrog vina i sira) i osmeha, uz pravilnu terapiju i redovnu kontrolu, uz zdrave principe ishrane i vežbanje.

Nema tog lekara i te farmaceutske kompanije koji će me slomiti. Radi se o mom zdravlju, o mom telu. O cilju da doživim još mnogo lepih trenutaka sa svojom porodicom i da što više odložim komplikacije koje dijabetes sa sobom povlači.

Ovo je treći tekst o mom životu sa dijabetesom. Prva dva su izbrisana, s razlogom jer leptirići i srcići ne idu uz ovu priču. Suviše je bila bljutava. Hvala svima koji su pročitali svih 2700 reči.

 

 

Advertisements