Oznake

Nismo li mi bića koja nikad zadovoljna nisu? Nije li naše prokletstvo u tome? Da napredujemo zahvaljujući nezadovoljstvu a „zadovoljni“ i prevarljivo utešeni treskamo o zidove sopstvenih tamnica.

Pokušavam da shvatim zašto mi se posle svakog emotivnog prikaza povraća kada u dubini duše ja jesam biće koje voli na nevidjeno. Na osećaj, čist i jedinstven.

Nisu li horde „onih što nas kroz ekrane osvešćuju“ tu da nas podsete koliko smo sjebani? Da negde, izvan nas samih, uvek postoji neko za koga nam se čini da vredi više i dobija više? Čiji je život „happy end“, sedmica na lotou? Sjajne li motivacije.

Nije li njihova misija u tome da nas emotivno osakate, ne dajući nam ni šansu da budemo zadovoljni onim što imamo i ono za šta smo se krvavo borili? Ono što smo naposletku zaslužili.

Jedino onda, kada smo bezbrišno uljuškani, dobijali bezgraničnu ljubav na nevidjeno su trenuci pre nego što smo se i rodili. Taman da smo najgori, niko to nije znao. Mogli smo da budemo sve što smo hteli, bez zločina i kazne. Hranili smo se i otimali sve što nam je trebalo da preživimo, lebdeli- sigurni. Ni sanjali nismo, tada, nesvesni mi, da je to jedini trenutak kada smo potpuno bili voljeni, onakvi kakvi jesmo, bez da smo ikome išta tražili ili obećavali.

Dođe tako čoveku da ode u i osami se. Da mu usamljenost, ma koliko teška bila, lek bude. Pa da opet shvati da nema gde da beži jer će opet želeti ono što je imao a sjebao? I tako sjeban živi. Ili beži. Neko i reži.

Pa kad se još otvorena dela i govori kako niko od nas ne zaslužuje slobodu, nema slobodu; kako vek nekome nešto duguje- od roditelja, do države, prijatelja, partnera. „Nemoj to, povredićeš“, „Nemoj, pusti“, „Ćuti, ima i gore, nemoj.. A dokle pitam se ja? Dok arterije ne isprskaju zidove, dostižući kritičnu masu?

Dokle više te zabrane, te moralne pridike, to moranje podnošenja sveta? Ljigavog, lažno romantičnog, nedosanjanog, užurbanog, kiselog oosmeha, robovlasničkog odnosa, gutanja i serviranja.

Ovi što beže ne shvataju da nemaju kud. Može se i do Sijona stići i mudrost posisati, ali nije li to beg? Budi faca pa živi u modernom društvu! Budi kralj pa budi čovek dok se oko tebe kida živo meso i gricka u 5 uz čaj. Budi lik pa se oklembesi o svoje testise, isprsi se životu. Spoznaj svet oko sebe i živi u miru sa tim. Ajde!

A ne možeš? Ma je li moguće? I šta ćes da uradiš u vezi sa tim? Da bežiš, da režiš, da glumiš?

Sad ti je i krivo što si potrošio 5 minuta svog dragocenog vremena koga nemaš da čitaš ovo sranje? Mogao si za to vreme da izvisis na mreži, da se hahaš sa hahašima, da te bole za sve a bole te, da pročitaš par redova u knjizi koja te tobož zanima, da porasteš par cm kad ti se lažni kompliimenti udele, da upadneš u nirvanu kad ti neko dobaci emociju kao kosku. Kao neko te se setio, pa ti zaista vrediš, kako je to divno! Mogao si da se raduješ leptirićima i cveću a satireš ih svakim svojim dahom, da se topiš od nežnosti kad ugledaš malo mače ali zato bi ga kastrirao čim pre.

Eeee moja čestice pojma mi nemamo. Ništa. Ni dašak, ni tračak ne uhvatimo a sve već mislimo da znamo. Mi smo tu da se spinujemo, da lebdimo, polove da elektrišemo, da okrećemo veliki točak života i da nas nema.  Da shvatimo zašto smo tu, to nikada nije ni bila zamisao. Da budemo srećni još manje.

Mi možemo samo da odlučimo hoćemo li biti neutroni, elektroni ili protoni. U koje god kolo da zaigramo, iluzija je sve što stvaramo. U svoj svojoj snazi da budemo jaki i neustrašivi smešni smo koliko smo slabi i uplašeni.

Ali, ne brigaj. Nema se vremena za brige koje će ionako sutra biti smešne. Iako je ovo možda najhejterskiji post ikada napisan prošetaj kroz život i uzmi sve što ti se dopada. Bez stida, bez kajanja, bez vraćanja dugova. Udahni tu slobodu kojoj težiš.

Možeš zaboraviti šta si sebi učinio a zbog čega si patio, možeš zaboraviti koga si i kako voleo da bi sebe spoznao ali nemoj nikada da zaboraviš kakve osećaje želiš u sebi da budiš. I umri goreći u revoluciji.

Tada ti ne mogu ništa.

Advertisements