Oznake

, , , ,

Nedavno sam ušla u diskusiju da naša deca ne uče onako kako uče deca iz svesnog sveta? Pa se ja zapitah šta oni onda treba da uče i kako ako se zna da ostatak sveta, svesnog jel? koji nedri svu tu super ultra moderno pametnu decu na kraju iznedri specijalizovanu jedinku koja sem uske materije koju super poznaje ne zna ništa drugo- što je najgore ni ne zanima je da zna.

Pa tako postoje zagovornici koji će reći da je model učenja gde dete prvo odgleda sažvakano gradivo na youtube-u i onda koristi knjigu mnogo uspešniji nego onaj gde dete uči suvoparno gradivo iz knjige i nema „nikakvu“ interaktivnu dodirnu tačku sa istim.

A da se zapitamo zašto naša deca neće da uče? Zašto su neposlušna, lenja i besna?

Odgovor leži u tzv. popustljivom vaspitanju ili plišanoj generaciji dece koja je pre dobrih 20 god. uzela maha. Tada su „strucnjaci“ govorili da se iz jednog ekstrema punog discipline, strahopoštovanja, rada i reda treba preći na isključivo popuštanje i usmeravanje na emotivni deo detetove ličnosti. Tako su se generacije roditelja usmeravale na to da decu ne treba tući nikako i nikada (sa čim se slažem), da dete treba pustiti da se razvija u skladu sa svojom ličnošću (sa čim se takodje slažem), ali ono sto se dešavalo pararelno sa svim tim promenama jeste to da su roditelji sve manje imali vremena da se posvete svojoj deci i da ih pripremaju za život i nedaće koje on sa sobom nosi. Kako se svet poprilično materijalizovao i vizuelizovao došli smo do toga da je danas imperativ imati novca za sve detetove potrebe i makimalno korišćenje tehnologija kao vid razbibrige i usavršavanja.

Uprošćeno imamo milione porodica koje žive po principu „mama i tata rade da zarade, a dete sedi pred kompom ili tv-om“.

Sad zamislite dete koje je naviknuto od malena da usvaja slike sa tv-a ili kompa i vi mu odjednom date knjigu da iz nje uči? Ne mali broj roditelja je suočen sa ovakvom realnošću. Šta onda? Kako naterati dete da uči i objasniti mu da treba da uči kada je njemu mozak naviknut na slike? Sve servirano, sažvakano, šareno?

Veoma teško.

Posledice popustljivog vaspitanja i stvaranje plišane generacije su nemerljive. Zbog nedostatka vremena da se bave sopstvenom decom otišlo se u krajnost. Ljubav se iskazuje kupovnom moći, dakle materijalizacijom ili ekstremnim osećanjem griže savesti i popuštanja, a izbegava se disciplina, red i rad. Deca se navikavaju na takav model i svaki pokušaj vraćanja u kolosek (loše ocene, neposlušnost i sl.) doživljavaju kao traumu ili da ih roditelji ne vole. To nanovo stvara osećaj krivice roditelja i on je nemoćan da detetu postavi granice i da ga natera da radi neprijatne ali za dete veoma korisne stvari.

Zadatak roditelja je da pripremi dete za samostalni život. Da ga od malih nogu priprema za veliki svet u koji tek treba da se uklopi, na toliko puno informacija koje treba da razume, prihvati i usvoji. Porodica je ta koja će detetu dešifrovati sve te za dete užasno teške pojmove i pravila. Kako dete neminovno jednog dana postaje svoj čovek, treba mu zdrava baza, treba mu korenje da se identifikuje, trebaju mu krila da poleti.

Učenje deteta samostalnosti, postavljanje jasnih granica, podsticanje na kreativno razmišljanje, snalaženje u raznoraznim situacijama je prirodan sled dogadjaja a ne neljubav, nemar ili nebriga prema detetu.

Nemoćan roditelj će se obratiti stručnjaku, profesoru, učitelju, psihologu. Onda će se svi ti silni stručnjaci baviti posledicama ovakvih modela odrastanja a ne pravim uzrocima. Pa ćemo imati za rezultat da se deci umesto table u školama postave bimovi sa slikama i tek ponekom rečenicom (da se ne smore valjda?!) kako bi bila uspešnija u učenju. Imaćemo decu koja se podstiču da knjigu-reči, t.j. slova što više sažmu u slike jer drugačije ne umeju da zapamte. Imaćemo decu za koju će se govoriti da su kreativna a svu ćemo im kreativnost zapravo ubiti.

Činjenica je ta da se čitanjem slova i uopšte znakova podstiču sinapse u mozgu. Mozak šljaka i stvara sopstvene a ne tudje slike. Razvija se fond reči i povezuje sa govorom. To je interakcija čula i mozga koja u konačnici stvara kreativnost. Razviija motoriku takodje.

Neko će reći i to s pravom da živimo u doba tehnološkog napretka, pre svega doba interneta i mreža i da je zastarelo razmišljati u pravcu da knjigu ništa ne može da zameni. Toliko toga ima na netu, od igrica, crtaća do klipova. I to je sasvim o.k. ali onda kada se umereno koristi. Ne kao jedini i osnovni pogled u svet. Ne kao nametnuti slajd slika koje se ponavljaju bez da se imalo upotrebi sopstveni mozak. Ne trebaju nam generacije lenjivaca. Ne trebaju nam deca kojoj će se u svemu povladjivati. Ne trebaju nam asocijalna deca koja će pre igranja u parku loptom da biraju sedenje kod kuće i igranja na kompu.

Treba nam svesnost roditelja da tu generaciju plišane dece koja je stvorena ne treba dalje podsticati. Da smo mi, roditelji, odgovorni zašto su nam deca takva danas.

Advertisements