Oznake

, , , , , ,

Prva frka je prošla u oktobru. Holbruk-Milošević. Gadni tipovi sa gadnim namerama. Niko nije ni verovao u tu frku, tek poneko, ali svakako je bolje da smo bili spremni za drugu. Bar onako kako se spremaju danas pojedine grupe širom zapadne civilizacije na Sudnji dan. Hrana, lekovi, sklonista, sve u full-u. Jok, što bi rekli Turci.

Sećam se tog 23.3., vratila sam se sa sahrane. Dobar razlog da ne idem u školu, koja je ionako sva bila u panici, počev od profesora do učenika, svi su zujali o bombardovanju. Zvala me je D. Nisam bila raspoložena za loše vesti a upravo tada sam primila još jednu. U Uroševcu su se oglasile sirene za vazdušnu opasnost. Poruka: širi dalje. Širim dalje paniku, šta bi drugo…..

Okretala sam manično programe u nadi da ću na nekom pronaći dokaz za tu informaciju u koju nisam imala razloga da sumnjam ali oni su ćutali.

Te mesece i dane sam provela prilično nedorečeno, skoro da ih se ne sećam. Da li zato što sam to podsvesno sebi nametnula ili ne, ali danas, sa ove distance to posmatram daleko drugačije. Bojala sam se, ali nisam znala da se bojim. Jbg, mostove sam morala da predjem, svakodnevno sam prolazila opasnim crvenim zonama, živela sam pored kasarne koja je pogodjena naletima tomahavki, ceo grad su rešetali kasetnim bombama i tomahavkama. Nisam mogla drugačije.  Ćale je uspeo da prkosi sili gravitacije kad je u sedećem položaju stigao do plafona, ali bukvalno, dok je te noći dežurao u fabrici koja je pogodjena, brat mi je bio mobilisan a keva i ja smo se trudile da radimo i obilazimo deku. Gadno je bilo. Niš je jedan od gradova koji je najviše stradao. Ljudi su flipnuli načisto. Jedina pozitivna strana sveg tog sranja je bila ta što sam svuda primećivala jedinstvo, drugarstvo, nema problema, delimo cigaru, delilo se sve, smejalo se, živelo se koliko se moglo. Posle bombardovanja smo se vrlo brzo switchovali opet u mod „nek crkne, koj’ ga jebe“.

A šta se zapravo dogadjalo saznala sam godinama kasnije. Fingirani i iskrivljeni slučaj Račak. Trubili su o njemu, u svim medijskim polugama moćnih obaveštajnih službi, silne neke izjave predsednika i ministara kako je to prekretnica i opravdanje da se bombarduje Jugoslavija,  da bi se na kraju desilo šta? Komandant operacije Račak, Goran Radosavljević je okićen medaljom, i to od koga? Od NATO pakta za uspešno vodjenje antiterorističkih akcija u Račku i Oraovici. Da loodilo bude veće, NATO je uvrstio operaciju Račak u svoje udžbenike kao primer kako se takve akcije trebaju sprovoditi. Pa ne mislim….stvarno!

Ona finska kokoška Helena Ranta se uplašila polomljene drvene olovke V.Vokera kojom je gadjao, nezadovoljan njenim izveštajem, ali se nije libila da svojim potpisom na takav iskrivljeni izveštaj pošalje u smrt, progon i trovanje milione ljudi. Toliko je vremena imala, od nespavanja valjda, da je objavila kjnigu o tome i javno pokazala pravi izveštaj. Nikakvog masakra nije bilo, a pogotovo ne Klintonove verzije masakra nedužnih žena, staraca i dece.

Rambuje je tek bio farsa. Unapred osmišljen tako da ga Jugoslavija nikada ne potpiše.

Rezultat te farse je svima nama, manje ili više poznat. Nikako nismo mogli to da sprečimo, mi koji posledice toga još uvek osećamo. Zemlja koju su bombardovali odavno ne postoji. Karte su se menjale, države bespravno proglašavale. Šta mi imamo od toga? Kome da se žalimo, koga da krivimo? Hiljade ubijenih, destine hiljada ranjenih, uništena infrastruktura, zatrovana zemlja, ozračene generacije, kancer, farmakanti i grobari na dobitku.

Sirene. Čujem ih svakodnevno. Zaplačem vrlo često. Tek onda shvatim koliko me je to pogodilo i koliko sam celu tu priču zakopala duboko, da me ne truje. Nisu sirene za vazdušnu opasnost i smrt, već sirene za nečije spasavanje, ali rovare mi mozak svojim jaukom i vraćaju u prošlost.

Sa ove vremenske distance ne mogu a da ne zaključim da su godine u kojima sam odrastala odličan poligon za mentalne bolesti, ali nekim čudom relativizovasmo normalno kao pojam. Taj ko je u Srbiji normalan, taj nije normalan. Ta fora. Jedino se valjda Koštunica raduje 24.3. Rodjendan čoveku. Verovatno on sam sebe smatra normalnim.

Kako smo uspeli da sa izdignemo iznad tih priča i  tragedija koje će uslediti ne znam, ali se nadam da smo krenuli dalje. Da vratimo pojmu normalno njegov izvorni kod. Da negde pronadjemo svoj mir.

Advertisements