Oznake

, , , , , , , , ,

Razmišljala sam da li da delim ovaj post na dva dela, ali ipak neću. Koga mrzi da čita, ne mora.

Poslednjih godina prisustvujem jednom fenomenu koji mi je mnogo puta razjašnjavan kroz brojne diskusije ali i dalje ne mogu da sagledam baš sve aspekte mržnje, konformizma, straha, kompleksa niže vrednosti i neiskustva koje je potrebno da neko kaže da ne želi dete ili da se gnuša odricanja ili pak da ne podnosi decu. Msm jbt, ja sam mislila da takvi ljudi ne postoje. Nikad mi nije palo na pamet da neko može reći da ne želi dete, da mu deca smetaju, da buče i dreče ugrožavajući im mir, da bla bla i truć truć u nedogled.

Najiskrenije pojma nisam imala da postoji jedan takav „pokret“ medju ljudima (nečijoj deci) koji otvoreno izražava hejt prema ljudskim bićima i otvoreno podržava neimanje dece da je to prosto zabrinjavajuće.

Staću u odbranu nevine dece širom sveta koja su bezobrazna i dreče.

Svako ko dete, bilo čije i kakvo da je, posmatra kao nužno zlo, jeste sociopata. I u ćošak da sedi i razmisli o tome, a ne da mu se tapše i da nagrada za slobodno izražavanje. Taj ko tako posmatra dete, jer mu smeta, taj egoista koji od svog nosa više ne vidi nije sposoban da voli nijedno drugo živo biće. Doduše ima onih koji neizmerno vole životinje, jer zamislite, one nemaju stav i moraju da slušaju i ćute. Kakve su to patologije majko mila! Bolje je da nemaju decu.

Toliko idu daleko da tvrde kako planeti Zemlji čine uslugu jer je ionako prenaseljena. Čuj ti to!  Da li oni znaju da bi godišnji iznos koji se u USA troši na hranu za kućne ljubimce, za isti period nahranio tri Afrike!

Ovi što se projektuju na komšinica moja ima dvoje dece koja trpe gladna, brat od tetke neće da pogleda svoju majku koja se žrtvovala zbog njega, ovome ovo, onaj onome ono su mi najjači. Smehotres. Pa zar je moguće da se ljudi projektuju na druge? Da ne žive svoj život jer iza svakog ćoška čuči neko čudovište?

Da li je to zaista razlog zbog koga neko ne želi ili želi dete?

Dalje, nemaju sva deca uslove da budu dobra, poslušna i vaspitana. Mnoga rastu u nezdravom okruženju, mnoga rastu pod uticajem televizije kao jedinog medija i sredstva za učenje, mnoga rastu u netoleranciji, mnoga rastu u prostakluku, mnoga su tučena i ponižavana.  Teško je biti dete. Ne zaboravite to.
To kakva smo mi deca bili, drečava, bezobrazna ili savršena, to ostavljam svakome na savest, pre nego što krene da se baca kamenjem na druge.

Sigurna sam da bi neki svedoci tog vremena imali štošta da kazu na konto našeg ponasanja. Sigurna sam takodje da u vreme kada smo mi bili deca nije postojalo takvo zgražavanje nad decom. Znalo se da decu imaju svi sem onih koji ne mogu da ih imaju i tek poneki avanturista koji je celog života sa koferima ili epruvetama u rukama.

Tada se o tome nije ni razmišljalo a bogami ni raspravljalo. Jedino što mi pada na pamet zašto se je to trend novog vremena, je finasijski momenat ili izvorni egoizam.

Može biti da je medju nama neko neželjen, da se “omako’, da nije zadovoljan u kakvoj porodici je odrastao, ali manje vise većina nas je isplivala iz svega toga i postala ono sto je želela. Zar ne? Dat nam je život i u ma kom da smo okruženju rasli, dobrom, lošem, očajnom, najboljem- dodje se u situaciju kada sami odlučujemo sta ćemo i kakvi biti.

Data nam je šansa da budemo srećni, nesrećni, egoisti, altruisti, da ne želimo decu, da ih želimo, šta god! Neko nam je dao šansu da doživimo toliko toga.

Zamislite koliko je to ružno kada neko kaže da ne želi da rodi dete jer ne želi da se odrekne nekih svojih zadovoljstava i sl. Šta to znači? Da imamo najezdu „ja pa ja“ u najavi. Njima je neko dao život da bi oni danas ‘ladno mogli tako nešto da izjave i da pritom duboko veruju da je to ispravno. Pravo ličnog izbora. Ma da je to pravo potkrepljeno pravim vrednostima ne bi mi ni smetalo.

Moderno izražavanje sopstvenog egoizma je veoma pogubno. I po nas, kao pojedince, i po nas, kao zajednicu, i po nas, kao narod i po nas kao bića.

Danas svako može reći šta misli i uvek se nadje neko ko će da tapše na to. Onda se nadje neko ko ne misli tako i onda kreće dobro poznati sistem: ko je praviji ili krivlji? Ko je bolji a ko lošiji.? Jedni druge sočno počaste izrazima.

Najjači su mi oni koji imaju decu a ne vide ništa loše u tome da se neko gnuša njihovog deteta dok se ono igra i padne i zaplače, jer mu narušava preko potrebni mir dok pije kafu. Čuj, molim te. Sve tolerancija na nivou.

Evo šta su decomrsci, neznalice, egoisti i kukavice nabrajale kao razloge:

„Neću dete jer ne podnosim rasplaze i nevaspitane“

Ok. Kažem ok, ali to kakvo će dete biti, ne zavisi od deteta. To zavisi od roditelja, od vremena koje se detetu posvećuje i od ljubavi koja mu se pruža. Svima koji ovako razmišljaju želim da kažem da porade na svojoj toleranciji. Na svetu ima mnogo različitosti koje moraju, ali prosto i bukvalno moraju prihvatiti kao takve. Ili da odu u patologiju, odnesu kalasnjikov na faks i pobiju bar 50 budućih roditelja jer, eto, ne dopada im  se način na koji se ponašaju, smeju ili svadjaju.
I taj njihov stav će Zakon istolerisati, daće im život u ćošku, da razmisle dobro o svemu dok ne skapnu. Msm! Ne verujem da takv um može da shvati sve to.

„Neću dete jer osećam da ne bih bio/la dobar roditelj“

Ok. Kažem opet ok, ali to automatski podvlači činjenicu da osoba ne istrajava u svojim ciljevima jer joj je lakše da odustane pre nego sto je i pokušala. Nije sigurna u sebe, nije pronašla jos uvek sebe i boji se da se upusti u tako ozbiljnu ulogu. Ona odrasla i radnosposobna osoba koja nema sebi da priušti za normalan život, ne raskošan, nego normalan i ne želi da radja dete u losoj fin situaciji i ne treba da ga rodi. Ko nije za sebe, nije ni za druge, prosto.
Više bih tu osobu nazvala nespremnom za zivot, lenjom, prestravljenom, mračnim tipom ličnosti koji nema ambiciju sem da slegne ramenima i kaze JBG, tako je.
Ni slučajno se ne može desiti (dok baš mnogo ne prigusti) da podigne guzicu sa kompa, da proba nešto novo, da uhvati zivot za m*** i kaze Alo bre, pa nisam ti ja veverica! Da se bori za sebe.
No way!
Pa kad je već tako, onda i ne treba da daruje bilo kome život. Čemu da ga nauči? Šta da mu prenese?

Želim da kažem svima koji se tako osećaju, da bez obzira da li će imati decu ili ne, treba da porade na sebi, na svom samopouzdanju, na upoznavanju sebe radi sebe. Isključivo radi sebe. Tužno je provesti najlepše godine života kukajući na zlu sudbinu a ne činiti ništa. Pa ne…stvarno!

„Neću decu jer mi je lepo i bez njih“

Ok, razumem i to. Ok, ali kako se moze znati šta je lepo? Neka mi neko definiše lepo? Nemojte da mešate lepo i poznato. O, neeee.

Zar nas život ne uči da uvek može biti bolje i lepše. Da nikad nismo sigurni da je nešto kao takvo najbolje. Jeste, jer nismo iskusili lepše. Mozda i nema lepšeg. Slažem se i u vezi toga. Možda nema.

Ali stati na početku života i ograničiti sebe na čuvanje nečeg što smo do tada osetili kao najlepše je ništa drugo no biti u sopstvenom zatvoru. Pa kako neko može da se ograničava i da mu odgovara što je tako ograničen kao čanče za likovno! WTF??? Ma ne mogu da verujem da u 21. veku još uvek ljudi nisu do’vatili dotle da shvate da su za sve u svom životu isključivo sami odgovorni.

Život nam daje priliku da učimo i da iz iskustava sumiramo sta nas čini zadovoljnima i srećnima. I želim da kažem svima koji se tako osećaju da bez obzira da li imali decu ili ne, život troše maksimalno. Da se ne zatvaraju u mračne hodnike svog uma, da se ne projektuju na druge, da ne strahuju da će se nešto loše desiti ako pogreše, da pokušaju, da menjaju, da se bore, da ne daju životu i ljudima oko njih da im kroje sudbinu. Radi sebe.

Može se biti kreativan, divan roditelj koji se posvećuje svom detetu i ulaze u njega. Dovoljno je samo volja. Može se zajedno graditi jedan život i istovremeno biti i lepa i nasmejana pritom.

Može se imati aktivan seksualni zivot koji ruši sve pred sobom i brak na kome nam svi zavide. Može se voleti više osoba istovremeno. Može se imati porodica i ostati svoj. Može se i tada biti zadovoljan.

Sve se to može  bez da se pomišlja na očajnu domaćicu koja spletkari u komšiluku, neostvarenu ženu koja nije drugo imala šta da radi u životu sem da se uda i da rodi dete. Koja služi za priplod i lakira nokte do podne a od podne mrzi ostale jer je nezadovoljna tim statusom.

Može se dete odgajiti samo sa ljubavlju. Ne mora se detetu nužno priuštiti bogatstvo, njemu je važnije da odraste u ljubavi. Neko vidi čašu polu-punu a neko polu-praznu. Kad poraste, kao takvo zaradiće. Umeće da se brine o sebi, jer neće biti mali sociopata kome je nedostajalo ljubavi i pažnje, pa mora da digne školu u vazduh da bi se dobro osećao.

Nisu ni naši roditelji uvek imali i mogli. Pa šta nama fali? Neki su se snašli, neki nisu, nekad nikad neće, ma u kakvom fin. situaciji da su odrasli.

Moze se biti sve što se poželi. Nijedan put nije pogrešan ako nas vodi tamo gde želimo da idemo.

Ne mora se uvek sve nipodištavati jer je različito. Ukalupljivati i gušiti do besvesti. Ne mora niko imati mišljenje o našim stavovima i to ne treba da nas zanima. No, meni se čini, da gro ljudi koji zastupaju ovakve egositične sadržaje kao posve regularne, nisu zadovoljni samim sobom. Da jesu, ne bi se pravdali toliko.

Ako nekoga ispunjava da svoj život provede sa mačkama i kučićima i da je pritom srećan, onda je to sasvim ok.

Meni je stvarno žao, ma ne,  užasno mi je tužno da neko toliko ne veruje u sebe da misli i duboko veruje kako nije dobar. Ni kao čovek, da je promašen, da neće biti dobar ni kao roditelj, kao suprug, kao biće. Da jedino može usreciti kuče i mače i da se pretvara da mu je to dovoljno. Isto tako mi je užasno tužno kada neko smatra da je dovoljan sam sebi. Koliko li je taj čovek izmešten pa se tako oseća.

Užasno tužno…..

Advertisements