Oznake

, , , , , , , , , ,

Nema više. Nema dublje, to je to. Dotakli smo dno. Sa kim god da razgovaram centralna tema je dno. Koju god temu da začnemo vraćamo se dnu.

Ozračeni tajnama i osiromašenim plutonijumom i uranijom, tonama nuklearnog otpada, porastom malignih oboljenja, mi, kao društvo, mi kao pojedinci tumaramo životima kao blede senke onoga što jesmo a nismo.

Ne treba se plašiti dna. Ne treba se bojati smrti. Bezdan je samo put do negde. Na neke stvari ne možemo da utičemo ma koliko to želimo. Ciklus mora da radi onako kako je zamišljen. Naše je da ga prihvatimo i iz njega neku pouku izvučemo. Krasno je čak biti na dnu. Onda čovek može ili da lepo sagleda gde je i kako se tu našao te samim tim da uključi sistem za evakuaciju iz tog stanja ili da ostane da bleji dok sijalice ne pregore.

Iliti što bi rekla moja Jela: „Ko nije otišao, umro je“.

I ja sam dodirnula jednom dno. Tada sam osetila i ko sam i gde sam i kuda idem. Sve mi se razbistrilo. Zar nisu sva velika dela iz boli nastala? To je vrhunac ljudskog postojanja.

Tako sam nastala i ja. Produkt jednog besmisla, jedne neljubavi i lošeg braka, okružena raspadom, truleži, svežim humkama, opštim loodilom, drogama, lošim ljudima, dnu dna društva, narkodilerima i zatvorima. Osetila sam led cevi repetiranog pištolja koja mi je prislonjena na slepoočnicu, od onoga koji se kleo da me voli.

Hvala im. Mnogo sam naučila. Toliko mnogo da sam se sastavila. Digla se kao feniks iz pepela. I nastavljam da letim.

Dostižem visine nezamislive da postoje.

Letim i dišem vazduh slobode. Onaj koji me zaista voli mi duva vetar u ledja.

Kao neko ko je tamo bio smatram da svaki čovek mora to da doživi. Sve do tada, ne shvata ni ko je on ni gde se nalazi. Još treba dobro zapamtiti taj osećaj i ne zaboraviti gde smo bili i kako smo se osećali. Treba ga smestiti tik ispred očiju, tako da nam naidje misao, strah, očaj, znamo da može biti mnogo gore i da nas samo gledanje napred i nagore može spasti. Tu bol poneti za sobom kao stražu budućim emocijama. Da preživimo ma šta bilo i kako bilo i odakle nam vetar duvao. Naći veru u nečemu, staviti je kao kompas ispred sebe i preskočiti visoki zid sopstvene tamnice, na putu ka izbavljenju.

Dno dna ne mora biti nužno zlo. A može biti odličan učitelj.

Svima nama koji smo ga dotakli i ne vidimo izlaz iz tame

Čovek nije drvo i vezanost je njegova nesreća, oduzima mu hrabrost, umanjuje sigurnost. Vezujući se za jedno mesto, čovek prihvata sve uslove, čak i nepovoljne i sam sebe plaši neizvesnošću koja ga čeka. Promena mu liči na napuštanje, na gubitak uloženog, neko drugi će zaposesti njegov osvojeni prostor i on će počinjati iznova. Ukopavanje je pravi početak starenja, jer je čovek mlad sve dok se ne boji da započinje. Ostajući, čovek trpi ili napada. Odlazeći, čuva slobodu, spreman je da promeni mesto i nametnute uslove. Kuda i kako da ode? Nemoj da se smešiš, znam da nemamo kud. Ali možemo ponekad stvarajući privid slobode. Tobože odlazimo, tobože menjamo. I opet se vraćamo, smireni, utešljivo prevareni.

– Ako je vraćanje cilj, čemu onda odlaženje?

– Pa u tome i jeste sve: vraćati se. S jedne tačke na zemlji čeznuti, polaziti i ponovo stizati. Bez te tačke za koju si vezan, ne bi voleo ni nju ni drugi svet, ne bi imao odakle da pođeš, jer ne bi bio nigde. A nisi nigde ni ako imaš samo nju. Jer tada ne misliš o njoj, ne čezneš, ne voliš. A to nije dobro. Treba da misliš, da čezneš, da voliš.’

Meša Selimović, „Derviš i smrt“

Advertisements