Oznake

, , , , , ,

Danima mi već idu na nerve novinski naslovi, specijali i idiotski proračuni da će za ravno 6 dana svetu kakvog poznajemo, doći kraj. Ma da li stvarno neko veruje u to?

Drevne Maje su napravile kalendar od 5.125 godina. Ok, možda nisu znali da broje više?! A i kako potomoci drevnih Maja veruju, posle završetka starog kalendara, koji se btw, pada dana 21.12.2012 nastupa nova era za čovečanstvo. Nigde se ne pominje smak sveta. Šta znači nova era za čovečanstvo? To može da znači i opšti boljitak a može da znači i da smo ga najebali. Zar već nismo?

Mi bre živimo u Novoj eri! Svakim danom smo tehnološki napredniji a sve manje ljudskosti nas okružuje. I ta poslednja knjiga Novog Zaveta o čemu govori? Govori upravo o ovome što nam se dešava. Nikakvi Jahači, nikakve munje i gromovi. Nisu znali kako drugačije da nam objasne, ali valjda imamo i oči i uši i poneki neuron da shvatimo da smo, kao čovečanstvo, sami doprineli nadolazećoj Apokalipsi. Da smo napravili od planete usrano mesto za život a od ljudi glupe mase. Od toga nas neće spasiti ni Rtanj, ni Bugarak ni specijalna skloništa ni kojekave naprave koje prave dokoni ljudi željni zarade i publiciteta.

Mislim, pa šta i ako se desi da 22.12.2012 svet kakav danas poznajemo ne postoji više? Ja sigurno neću žaliti zbog toga. Neću ni da bežim Rtnju u zagrljaj, mada ga gotivim, niti ću kupiti sklonište za sebe i svoju porodicu. E neću! Ne plašim se ni života, pa tek neću ni smrti. Najlakše je umreti, ali to ljudi ne kapiraju. Boje se i tuguju zbog nečega što je neminovno, što nas sve čeka. Bez izuzetaka. Onaj teži deo, koji se zove život, malo ljudi zna da živi.

Žive životima modernih robova, grcaju u kreditima, jure za nekakvom slavom i lažnim sjajem bogatstva, zanemarujući ono najvrednije što imaju, sebe, svoj osmeh, svoju porodicu i ljubav, svoje fizičko i mentalno zdravlje. Zaboravljaju da žive. Nemaju vremena kažu. I sad treba da mi ih bude žao? Neka se boje, neka žive u strahu, dok im život svakim danom curi iz peščanog sata.

Ja ću, nasuprot svom tom ludilu koje je uzelo maha, da kuliram. Živeću kao i do sada uživajući u malim stvarima, zahvalna za sve ono što sam doživela i što ću doživeti.  Moje „malo ružičasto ja“ će opet oživeti u meni, setiću se radosti zime, dečjih nestašluka u porti Crkve, setiću se radosti koju praznici donose, uživaću u kićenju jelke, u osmehu mog andjela, u pisanju pisma Deda Mrazu, u molitvama, u sjaju u očima, u ljubavi koju dajem i ljubavi koju primam.

Pa šta i da se desi?

Umreću srećna, voljena i okružena onima koje volim. Više od toga mi ne treba.

Advertisements