Oznake

, ,

power of mind

life-changing-mind-power.com

U čemu se ogleda moć jedne države i njen uticaj na geopolitičku kartu sveta?

Postoje različiti indeksi moći, sudeći po Nemačkom institutu za globalna i regionalna dešavanja iz Hamburga. Uglavnom se sastoje iz ekonomskih pokazatelja, političke stabilnosti i njenih dostignuća, strateških ciljeva država, ogranizacijom, kapaciteta za donošenje političkih odluka, demografskih faktora i popularnosti odredjene zemlje, infrastrukture, prirodnih resursa i njihove iskoristivosti, vojne sile, zaštite životne sredine, tehnoloških dostignuća, medjunarodnih odnosa i uticaja na iste i odanosti nacionalnim obeležjima.

U dilemi sam da li da se bavim svetskim dešavanjima na geopolitičkoj karti sveta ili da se skoncentrišem isključivo na Srbiju i Balkan? Obzirom da nas dosta toga potresa u poslednje vreme, baviću se nama, jer to najbolje poznajem. 😉

Početkom 20. veka Srbija je bila zemlja koja je bila itekako poštovana od strane medjunarodne zajednice i velikih super-sila. Šta se dogodilo Srbiji u samo jednom veku te je postala od lidera na Balkanu, potrčko i „marš u ćošak“ zemlja?

Niz pogrešnih odluka, pojedinaca koji su smatrali da su veći od Boga samog, kardinalne greške koje ispaštamo mi, naša deca a po svemu sudeći i naši unuci će.

1. Atentat princa Ferdinanda u Sarajevu. Austro-ugarska traži od Srbije da se dozvoli dvojici činovnika da pregledaju neke knjige i utvrde da li je Srbija naložila taj atentat. Nismo dozvolili, ušli smo u krvavi rat koji je koštao mnogo državu Srbiju, ali je i dalje imala saveznike, čiji su se interesi poklapali negde sa našim (ma koji da su to). Nismo izvukli pouku.

2. Hitler traži od Srbije prohodnost njegove vojske u zamenu za mir. Odbili smo, povicima i natpisima, par kretena su izazvali masovnu histeriju propagandom koja nas je skupo koštala. Ušli smo u rat, ne oporavivši se još od prethodnog, gubeći nacionalni identitet, narod, infrastrukturu i politički uticaj. Izašli smo kao šatro pobednici. Šije mu ga Djuro…..

3. 1989 god. nam je data šansa da sredimo odnose na Kosovu i Metohiji, za šta smo mali punih 10 godina. Ništa nismo rešili, iskulirali smo tako ozbiljnu situaciju koja je pretila da eskalira i eskalirala na više frontova. SFRJ se raspala na paramparčad a mi izvukli deblji kraj. Ni tad nismo izvukli pouku.

4. Rambuje. Milan Milutnović, vrli nam bivši predsednik mrtav ‘ladan odbija da Olbrajtovoj ustupi pravo na vojnu bazu na Kosovu, na šta je ona vrlo suptilno odgovorila da će zažaliti zbog toga. I zažalismo. Kad smo shvatili šta je retard uradio i kako su to Šiptari lepo iskoristili u svoju korist, bilo nam je jasno da je to poslednji put da nas neko za nešto, makar to bilo naše ponovo pita. Onda smo se zakitili rezolucijom 1244 u kojoj, ako je neko čitao, stoji da raspolažemo odredjenim pravima, izmedju ostalih da sami zaštitimo spomenike, crkve i gradjane pomoću srpskih institucija odbrane a koju mi nismo iskoristili do dana današnjeg! Strašno! Ni iz toga nismo izvukli pouku, iako su nas upravo Šiptari naučili da im je manje od 10 god. dovoljno da dobiju svoju državu.

5. Žuta revolucija. Učestvovala i ja, sa hiljadama gradjana, bežala iz škole, lupala, svirala, nadala se…..Mislila sam da je dovoljno promeniti jednog jedinog čoveka pa da se sve nekim čudom, čarobnim štapićem reši. Da mi to možemo i hoćemo. Kako sam naivna bila….Energiju novog neprikosnovenog reformatora su ugušili nezreli, ‘za moj račun’ korumpirani skorojevići i na kraju ugušili poslednji tračak nade. Rekoh ja da nama niko ne treba, mi sve to sami, lagano, sistematski- treba nas samo pustiti. To je najbolje rešenje medjunarodne zajednice. Uspeli smo da izgubimo sve što se izgubiti može i da dovedemo zemlju do statusa ekonomskog i duhovnog siromaha koji za frtalj čvaraka i ‘leba moli da mu oproste sopstvene greške. Sve to za korist i na račun par pojedinaca. Pa sad nam neko drugi kriv je’l?

6. Medjunarodni Tribunal pravde u Hagu. Srbija se ponaša prema svojim gradjanima kao maćeha a ne majka. Nije zaštitila, pomogla, uticala, sugerisala, kao komšiluk nam, misleći tobož da će se pukom isporukom najviših zvaničnika i super-saradnjom dodvoriti svetskim super-silama i sačuvati državne interese. Unapred je osudila sve optužene. Ni to joj nije bilo dovoljno, nego su se pojedinci utrkivali ko će više i bolje da obmanjuje narod u Srbiji super-lažima i nekakvim praznim obećanjima ‘ako ovo-onda ono’. Za sve to vreme NVO su celu tu priču začinile gorkim medijskim lažima tvrdeći da Srbija može da bude demokratska država jedino ako misli o sebi kao o pošasti a i da to lepo prezentuje medjunarodnoj javnosti.

7. Sada. Nepoštovanje i mogu slobodno reći letargija, apatija gradjana Srbije za sve što se u njoj dešava. Kad li ćemo da shvatimo da ako sami sebe ne poštujemo ne možemo da očekujemo da će nas drugi poštovati? Da li smo mi toliki retardi Sunce mu poljubim? Opet nam neko drugi kriv, omg…..

I šta ćemo sad? Nikom ništa. Puj, pike, ne važi?

Da se vratim na početak. Kako da povratimo dostojanstvo u sopstvenim i tudjim očima i ekonomski se približimo normalnostima? Ne znam da li neko na vlasti zna da je topla voda izmišljena odavno? Možemo lagano da pogledamo kako su to drugi radili, a koji su bili u mnogo goroj situaciji od nas. Samo to i da se učlanimo u resavsku školu. Onda dodje ona fora da se stavi interes države i njenog naroda ispred interesa pojedinaca i da od najkorumpiranije zemlje dodjemo do ekonomski nezavisne i zemlje u kojoj narod može komotno živeti. Nije da nemamo sa čim. Nemojte da vas lažu. Koliko god da su je pokrali pojedinci, ima toga još. Imamo i stručnjake koji godinama arlauču kako je moguće ekonomski preporoditi Srbiju u narednih 20, 30 do 50 godina, ali imaju posla sa gluvima pored zdravih ušiju.
I za kraj, da se osvrnem na nacionalna obeležja. Nije sramota voleti svoju zemlju, nije sramota biti ponosan na nju, ma kakva bila, nije sramota reći ‘usrao sam se’, nije sramota oprati se i krenuti sa vizijom napred.

Sramota je da ostanemo tako usrani da ležimo i čekamo da neko dodje i opere nas jer se to neće desiti. Sramota je da se današnja omladina i ljudi u najboljim godinama stide zemlje u kojoj žive, sa dubokim osećajem da ih je izneverila i prodala u inostrano roblje, osećaja da smo emigranti u sopstvenoj zemlji. Sramota je da odgovorni budu slepi pored oba zdrava oka i gluvi pored oba zdrava uva na to. Greh je, usudiću se reći.

Advertisements