Oznake

, , ,

recept for hapyness

magerempowerment.com

Oko sebe godinama već, vidim nesrećne ljude. Ljude koji ne žele prosto, da upravljaju svojim životima. Slabiće. Kriju se iza maski koje im ne stoje bas najbolje i upadaju u začarani krug nezadovoljstva. Nezadovoljni su državom, nezadovoljni su narodom, nezadovoljni su emotivno, nezadovoljni su poslovno, nezadovoljni su sobom. Ništa im nije potaman.

Kako jedan takav čovek može iskreno voleti, iskreno biti srećan, iskreno uživati. I šta je to sreća uopšte?

Da li je sreća kada nekoga auto toliko ne zakači na ulici, da je sreća što je živ, uopšte ili je sreća imati materijalnih dobara i uživati u rasipništvu ili je pak sreća voleti i biti voljen? Ili sva tri? ;-)

Kako biti srećan?

Ljudi stalno tragaju za svojom srećom, od kad je sveta i veka, ali samo oni retki uspeju da nadju sreću. Ti retki su zapisani u mnogo spisa, detaljno objašnjavajući kako im je to pošlo za rukom. Ali ovi koji tragaju za srećom ne veruju. Oni misle da oni lažu, da sreća ne postoji i da je izlizana kategorija.

Ljubav. Ljubav je kategorija koja dotiče svakoga od nas i koja izvire iz nas samih, a mnogo nas je koji je nikad ne doživimo. Posmatrajući ljude, njihovo ponašanje i delovanje u pojedinim situacijama, čitajući tudja iskustva na mnogo tema koje se bavim večitim pitanjima, došla sam do zaključka da je čovek epicentar svega što se oko njega dešava. I ne samo to, čovek je i odgovoran za to što mu se dešava, umnogome je doprineo tome i ne shvata da je on sam i jedini koji to može promeniti, te da život nije nešto što pada sa neba, već mukotrpan put i najodgovorniji posao.

Vera. Malo ljudi veruje u sebe. Prvo, ne poznaju sebe. Pojma nemaju šta su, već samo šta žele da budu. I nikako da do’vate do kombinacije ta dva, kako da budu to što žele, naspram zatečenog i usvojenog stanja.
Ne veruju ni u šta drugo.

Nada. Nada je kategorija koja nikada ne umire. I kad umre, postoji nada da će oživeti, jer bez nje život nema smisla.

Ispričaću vam moju priču.

Ja sam veoma srećna žena. Za mene je život mesto po kome ću prošetati i uzeti najbolje za sebe. Kao put na kome sam nailazila i na korov i na prelepe, prostrane livade pune cveća.

Korov sam počupala. Dugo je rastao. Prenosio se vetrom vremena, zalivao kišom jastuka i narsatao, ružio moje malo, ružičasto ja. Mnoge promene će prethoditi čupanju korova. One lične, bolne, prepoznatljive i nezaboravne. Volela sam pogrešno. Nisam shvatala da sam u suštini cele te priče ja i kao takva jedina odgovorna za sve to. Kad sam prikupila snage i saznala šta ne želim, presekla sam sve veze, počupala korenje, istrebila štetočine i parazite i krenula sa sejanjem nove zemlje. To je bio zapravo početak mog življenja. Sve do tada, ne računam u život.

Na toj parceli, u toj mojoj kući sam napravila mesta za sve putnike dobronamernike. Prve i nevažne a prijatne sam smestila na kapiji. Važne i prijatne sam pozvala u svoje dvorište. U dnevni boravak sam pozivala samo odabrane, sa kojima volim da provodim vreme i koji dele moju energiju. U kuhinju sam pozivala one koji dele moju strast za življenjem. U kupatilo su mogli da udju svi koji su ušli i u druge prostorije a u spavaću sobu samo oni koje ja odaberem.

Prvo sam očistila sebe, poravnala račune, oprostila i upoznala i zavolela sebe. Onda sam postavila temelje mog odnosa sa ljudima.

Onda je usledio lakši deo.

Zasadila sam na tom predivnom parčetu zamišljene zemlje puno cveća, pustila pčelice da zuje, dala dom životinjama i uživala u svemu tome.

Onda sam ugledala njega. Izgledao je kao andjeo, naspram svog tog okruženja u kome sam donedavno živela. Konačno neko, pomislila sam, sa kime ću da delim sve, bez straha i sa puno poverenja. On je dar od Boga. Tako mu je ime. Tako ga i doživljavam. Najlepši poklon sudbine koji sam dobila.

Verovatnoća da ću ga sresti je bila 1: 1 000 000. Kako čove bolje vidi, kad poseče sve te predrasude, korov i kada skloni to drvo od koga ne može da vidi celu šumu. Pa to je čudesno! Pa zar je moguće da sam toliko godina bila slepa???

Sve je krenulo da šljašti i dobija nove boje. :) Karijera je počela, ispunjena i zadovoljna sobom ja volim i voljena sam. Čudo!

Onda me je pozvao u svoj dom. Put do tamo nije baš bio prohodan, plašio me je, ali on mi je govorio da ne brinem, da me on čuva i da će sve biti u redu. Da će mi se dopasti.
Krenula sam. Nisam se plašila. No, nije bilo lako, nimalo.

Posle dve godine sam stigla. I bila sam oduševljena. I njim i njegovom kućom. Kako je sve lepo uredjeno, nacickano, dostupno, organizovano i mirišljavo. Cveća nije bilo mnogo, ali drveća jeste. Čist kiseonik, ozon za moja zagadjena pluća.

Na tom mestu smo zasadili drvo. Života. Rodili život i počeli da otkirvamo neke druge dimenzije. Ljubav u izvornom smislu,  ljubav u nama, kroz nas i oko nas.  Našli smo svoj mir. Jedan u drugome, zajedno, a opet individue koje poštuju individualnost onog drugog. Modus vivendi.

Ne znam da li bih verovala u to da nisam igrala glavnu ulogu svog života. Ne znam da li bih verovala da je bolest izlečiva. I ne znam kako da poverujem nekome ko kaže da je nesrećan, da su ga razočarali i povredjivali mnogo, pa ne može da bude srećan? Kako ja da poverujem nekome ko kaže da sreća ne postoji?
Kako da lažem?

Svi smo krojači svoje sudbine. Nema tog čoveka i te žene koji ne mogu da dodirnu Dugu i pronadju blago na njenom kraju. Ključ njihovog života je u njima samima. Ljubav, sreća, vera i nada su odraz njih samih. Lepota malih stvari, neizreciva moć sitnica koje život znače, naša percpecija svega u nama i oko nas. Naše naočare kroz koje vidimo svet.

Advertisements