Oznake

, ,

street.rs broj 8

street.rs

Na izlasku s auto-puta, dok čekam na semaforu zeleno prilazi mi čovek, na prvi pogled nasmejan, vedar i pruža upaljač i listić crvene boje. Predosećam da mu treba nešto, obzirom na okolnosti, kao npr. da kupim upaljač. Upitam ga na nemačkom „Koliko?“, a on meni odgovara na natucanom nemačkom uz španski „Koliko imaš“. WTF??? Svež emigrant, sa obe ruke i noge, obučen za prošenje. Dok ja brkam po tašni, a nemam taj običaj da hranim mafiju, on nestade. Eto ga, vraća se praznih ruku i ja mu dajem 2e. Mnogo? Dovoljno? On razvuče osmeh i uzvrati sa „Hvala vam puno“. Ovog puta na nemačkom. Uzvratim osmehom i osetim se olakšano. Neka….neću umreti za dva evra, a njemu možda zaista deca trpe gladna. Kad je beg bio cicija? Evropa, Meka prosjaka. San svakog prosjaka.

Koja sam ja sentimentalana budala….

Koliko ljudi bi dalo svojih minut i po za dva evra nečije milostinje? Mnogo, rekla bih. Satnica u Srbiji je koliko? Prosečna plata je kažu 40.000 a svi znamo da je 150-200e plafon, i to uz rmbanje i nevidjenu servilnost u zahvalnosti što i to imaju.
Zamišljam coveka kome su deca gladna ili potencijalno postaju. Njegova prva pomisao nije očaj i mogucnost prošenja, vec da nadje posao, da da svoju krv i svoj znoj i zaradi pošteno za gladna usta oko sebe.

U Srbiji je imperativ raditi. Imati posao. Ne prositi, ni moliti, ne preživljavati, nego pošteno raditi za parče hleba i neba. Hoće ljudi da rade. Ali postavlja se pitanje: Gde? Kako?

U 20-im i bez radnog iskustva je uz nepoznavanje nekog važnog tesara koji je lepljenjem plakata neke od vrlih nam političkih stranaka prilepio guzicu na odredjenu poziciju i ne da je za živu glavu nikada i nikome, nemoguće stvoriti zivot. Zasnovati porodicu. Tezgariti, do sudnjeg dana, sa diplomom u fioci i biti optimista. To je san svakog mladog čoveka u Srbiji.

Oni malobrojni koji imaju nesto staža, svaštarskog naravno jer nije vreme da se bira posao, su sa 35. god i mahom sa porodicama ostavljeni na cedilu, jer su kažu, ovi pomenuti tesari prestari da obavljaju svoj i bilo koji drugi posao. Kadri su da podižu natalitet, naroda u nestajanju, kad ionako nemaju šta drugo da rade. Pa kad će, ako neće u najboljim godinama? San svakog roditelja u Srbiji.

Najžalije su mi trudnice koje su u radnom odnosu. Diskriminacija na angro. Zlo bude svakoj ženi u najboljim godinama ako i pomisli na dete, na muke koje je čekaju, otkaz i gubitak prihoda…a najviše se brine o tome kako će gazda da ostane bez radnika, kad na tržistu rada postoji 760.000 duša koje bi svaku trudnicu rado zamenile makar, radi sticanja sopstvene satisfakcije, ličnog dohotka i radnog iskustva. Ostaje samo da konstatujemo da je trudnica u Srbiji san svakog gazde. Kad već ne može fizicki, da je sjebe malo psihićki. Može mu se.

Ljudi u svojim 50-im, radno sposobni važe za nesposobne. Prestari su da guraju kolica sa postom nekog šefa tesarskog zanata, kuvaju kafu ili arhiviraju dokumenta, jer tu su mlade, sisate, napucane i obrazovane devojke koje u opis posla mogu da uguraju i anal i oral, po potrebi. San svakog naturščika od šefa.

Penzioneri su tek posebna kategorija. Za ceo radni vek imaju da kupe mesečno frtalj cvaraka, beli luk, sirce i hleba. Pa kad su ovi sa 35. već penzionisani, bez mogucnosti na penziju, ovi su tek totalno nebitna kategorija naseg društva. Naživeli su se, naputovali i naradili, sad neka crknu. Koj’ gi jebe!Samo vise po Domovima zdravlja i ambulantama, izdahujuci beli luk i sirce. Usmrdeše javne ustanove. Ionako zbog istih javnih, nema para u državi a fondovi prazni. Sistematskiji ni Hitler ne bi mogao da ih se otarasi. Bravo!

I ova poslednja i ne tako minorna kategorija smo mi, emigranti. Velika seoba Srba i celog Balkana jos nije završena. Ko vam je to rekao? Crnjanski? Pa nije on mogao da živi više od 84 god. da doživi i vidi Egzodus Beskonacnosti, do istrebljenja.  Mladi ljudi su naše najvece bogatstvo. I ove godine se ocekuje dobar izvoz.

U tom osećanju, ulazim u zgradu i na stepeništu se javljam čistacici koja na prvi pogled odaje izbeglicu iz Bosne ili neku drugu napaćenu dušu sa Balkana. Vidim po minivalu. Dok brise stepenice, briše i ručke, t.j. gelendere i trudi se svim silama da je niko ne prekori i da dobije satisfakciju zbog dobro obavljenog posla. Ona je mrsava. Da nije, ne bi čistila stepenice u Nemačkoj. Sedela bi ona sigurno u nekom birou u Bosni i kuckala na racunaru, u toplom, suvom  i otisla kuci, iscekujuci sledeceg prvog platu, koju će sa halalom potrošiti na eliminaciju celulita i kozmetiku buducnosti. Zauzvrat, dobila je šansu da čisti tudje blato i da bude srećna što i to ima da radi, jer od toga može da živi. Još i vitka da bude, ej! To je jack pot balkanizma. San svakog emigranta.

Eto to smo mi… tužno pomislih. Prebirači po djubretu današnjice, narod u nestajanju, nezaposleni prosjaci za parče dostojanstva, starci koji mole Boga da umru više i čistači tudjih govana.

Advertisements